Olivera Marković


*

    OLIVERA MARKOVIĆ

Početak — rođena je 3. maja 1925. u Beogradu. Otac Velizar bio je činovnik, majka Olga, od Đorđevića, domaćica.

Detinjstvo — volela je da se šali, i od batina se uvek spasavala nekom smešnom pričicom. Bila je nestašna, često uprljana od igre, ali najviše od svega volela je i umela da peva.

Verska opredeljenost — pravoslavna.

Nacionalnost — Srpkinja, ali ne baš tipična, u pozitivnom smislu. Jer, nije iz priče „nije srpski ćutati“, naprotiv, nikada je niko (prijatelji se ne računaju) nije čuo da se žali, na bilo šta, a nije baš da nije imala razloga… Sunarodnici je, pre svega, doživljavaju kao najbolje iz slovenske rase — po duši, odnosu prema životu, lepoti, romansama, vrcavom duhu.

Obrazovanje — završila je čuvenu Drugu žensku gimnaziju, upisala studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu, i apsolvirala. U međuvremenu, prešla je na glumu i FDU, gde je 1952. i diplomirala u klasi profesora Mate Miloševića.

Karijera — odmah po završetku fakulteta, postala je član Beogradskog dramskog pozorišta, gde je ostala do 1965, kad prelazi u Narodno pozorište, u kojem igra sve do 1991. Često je gostovala i u Ateljeu 212 i Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Njeni vatreni obožavaoci, a ima ih u svim generacijama — od sedamnaest do sedamdeset sedam — pamte je po prvim, zaista briljantno odigranim rolama. Na primer, iz predstave „Mačka na usijanom limenom krovu“.

Kada se 1957. proneo glas da će ona u crnom kombinezonu zaigrati na sceni BDP u „Mački“, digla se prava uzbuna! Za pojedine drugove bila je to ideološka subverzija, te je drama posle prve probe jedva prikazana pred publikom. Komunisti su gradili svetliju budućnost, jednaku za sve, u kojoj nije bilo mesta za neke tamo priče o nekim tamo impotentnim muškarcima i skarednim ženama i ostalim dekandentnim odlikama trulog Zapada. U „Mački“ je igrao i njen prvu suprug, Rade Marković, i to g. Brika…

Mnogi je se sećaji i iz „Pigamaliona“, ali i po ulozi Živke u Nušićevoj „Gospođi ministarki“. Jer, ona je rođena komičarka, a njena prirodna duhovitost činila je svaku repliku neponovljivom. Tu su i uloge Arkadine u „Galebu“, pa Maše u „Tri sestre“, i Grušenjke u „Braći Karamozivima“. Igrala je i „Koštanu“…

Kad je zaigrala ledi Magbet u filmu „Sibirska ledi Magbet“, i kada je to video i jedan od velikana iz Holivuda, hteo je da je vodi u filmsku Meku. Ali, nju to nije naročito zanimalo, imala je svoje pozorište i život u njemu. A da je nekada baš živela u pozorištu, ilustruje priča kako je nju i celu ekipu, čuveni Paolo Mađeli, doslovce „zatvorio“ u Narodnom pozorištu, pola godine, dok su pripremali Goldonijeve „Ribarske svađe“.

Tada je i poslednji zavidnik shvatio da je bog zaista bio milostiv prema njoj. Jer, ženi čije su glavne reference bile crna, sjajna kosa beo, porculanski ten, crne, kao ugarak oči, bujne grudi, a lepo je izgledala i s crnim brkovima… Pa čak i obučena u kućicu za presvlačenje na plaži…

Odigrala je više od šezdeset filmskih uloga, upravo snima „Civilni život“, više od stotinu pozorišnih predstava, oko pedeset TV drama i serija, snimila je dvadesetak ploča, mnogi i danas kažu da peva kao slavuj (popularne mlade pevačice vole da im bude prateći vokal), gostovala je na svim kontinentima. Ali, nikada nije bila na žutim stranama, ni u trač rubrikama, pa bi se moglo reći da je biografija njenog prvog supruga i kolege mnogo bogatija – u privatnom delu.

Stranački angažman — na svu sreću, njena generacija je imala pune ruke posla, pa nije imala kad da se bavi politikom. Ne javno. Kako su se vremena menjala, mahom na gore, morala je i sama da konstatuje: „Vidite, leškarim kod kuće, čekam „Arsenik“ i gledam TV. Možda i previše gledam. S jedne strane vodi me kroz događaje i svet, s druge strane me sve to što gledam čini depresivnom, pritiska me, kao i druge. Treba izdržati ove sumorne, sive i smutne godine. Ja sam svoje progurala i razmišljam kakva budućnost čeka mog sina Gorana Markovića, koji ovde ne snima jer nema novca, i mnoge mlade ljude, decu…“ Ovako je pričala decembra 2001.)

Zanimljivosti — velika diva ju-filma i pozorišta, i sada voli posle ručka da popije čašu dobrog crnog vina. I da se šali, pa nije isključeno da prijateljima priređuje sjajne trenutke – sve onako ko da neće, iz svoje stare, udobne fotelje. Mnogi su je i mnogo voleli, mnoge nagrade je zasluženo dobila, a jedan od najlepših komplimenata stigao joj je od koleginice, takođe glumačke legende, Ružice Sokić:

„Nisam se trudila da imam uzore, jedino sam mnogo volela Oliveru Marković. Gledala sam je kad je bila na vrhuncu, bože šta je sve ta žena odigrala… Toliko divnih uloga. Samo kad se setim „Karoline Riječke“! Ne znate da li je bila lepša ili šarmantnija. Čudo jedno! Obožavala sam je. To što je ona odigrala, teško da će se nekom još desiti.“ Najlepše godine Olivera je proživela u drugom braku, s kolegom Dušanom Bulajićem, inače rođenim bratom režisera Veljka Bulajića.

Zorica Vulić
http://www.forumteatar.com/bulevar-slavnih/olivera-markovic/?wap2

*


DISKOGRAFIJA


Spisak pesama …

*


FILMOGRAFIJA


1954 – Sumnjivo lice kao sobarica
1955 – Šolaja kao Sajka 
1956 – Poslednji kolosek kao Olga
1957 – Samo ljudi kao Lela
1959 – Vlak bez voznog reda 
1960 – Diližansa snova kao Fema
1960 – Drug predsednik centarfor kao Gina 
1961 – Parče plavog neba
1961 – Uzavreli grad 
1961 – Velika turneja 
1961 – Dr kao pevacica u baru
1962 – Sibirska ledi Magbet 
1963 – Čovek sa fotografije 
1963 – Kozara kao Anđa
1963 – Muškarci 
1963 – Radopolje kao Staka
1964 – Muški izlet 
1964 – Put oko sveta kao pevacica u baru
1964 – Službeni položaj kao Marija
1967 – Gradski biki
1968 – Pre istine 
1969 – Nizvodno od Sunca 
1969 – Silom otac kao Jovanceva saputnica
1979 – Nacionalna klasa kao Flojdova majka
1980 – Majstori, majstori   
1980 – Petrijin venac kao vracara 
1982 – Moj tata na određeno vreme
1983 – Balkan expres kao tetka 
1983 – Veliki transport 
1984 – Gronica ljubavi   
1985 – I to će proći 
1985 – Šest dana juna 
1985 – U zatvoru   
1986 – Obećana zemlja 
1986 – Razvod na određeno vreme 
1987 – Dogodilo se na današnji dan 
1987 – Već viđeno 
1988 – Braća po materi 
1988 – Put na jug 
1988 – Zaboravljeni   
1989 – Balkan expres 2 
1989 – Poslednji krug u Monci 
1989 – Sabirni centar kao Angelina 
1989 – Uroš Blesavi 
1991 – Praznik u Sarajevu 
1991 – Tesna koža 4 
1992 – Bulevar Revolucije 
1992 – Dama koja ubija 
1992 – Tito i ja   
1992 – Velika frka kao Koviljka 
1993 – Bolje od bekstva kao gazdarica
1994 – Biće bolje 
1994 – Dnevnik uvreda 1993. 
1994 – Vukovar – jedna priča 
1995 – Odisejev pogled 
1995 – Urnebesna tragedija kao ‘mlada’
1999 – Ranjena zemlja 
2001 – Mrtav ‘ladan

Rođena je u Beogradu 3. V 1925. godine. Sa prvom generacijom studenata upisala je Pozorisnu akademiju u Beogradu i diplomirala glumu. Od 1951. do 1961. godine clanica je Beogradkog dramskog pozorista, u kojem, u periodu njegovog najveceg uspona, ostvaruje niz znacajnih uloga. Potom je u statusu slobodne umetnice, a od 1967. clanica Narodnog pozorista u Beogradu. Iako tumaci uloge najsireg raspona, poseban afinitet oduvek iskazuje prema komediji (spontan kontakt s publikom donosi joj i veliku popularnost), a naslovnu ulogu u GOSPOĐI MINISTARKI B. Nušica smatra vrhuncem pozorišne karijere; za ostvarenja u komadima ZA OPELO U RED,MOLIM M. Mitica i UJEZ B. Nusica nagradjena je Oktobarskom nagradom grada Beograda 1980. Na filmu debituje 1954. godine (SUMNJIVO LICE S. Jovanovic i P. Dinulovica) te se pedesetih i sezdesetih godina istice glavnim i vecim sporednim ulogama u filmovima najrazlicitijih zanrova: POSLEDNJI KOLOSEK (1956) Z. Mitrovica, VLAK BEZ VOZNOG REDA (1959), UZAVRELI GRAD (1961) i KOZARA (1962) V. Bulajica, DILIZANSA SNOVA (1960) S. Jovanovic, DRUG PREDSEDNIK CENTARFOR (1960) i VELIKA TURNEJA (1961) Z. Skrigina, SIBIRSKA LEDI MAGBET (1962) A. Wajde, za koju je (zajedno s onom iz KOZARE) nagradjena II (novcanom) nagradom na festivalu u Puli, MUSKARCI (1963) M. Djukanovica, COVEK SA FOTOGRAFIJE (1963), V. Pogacica i SLUZBENI POLOZAJ (1964) F. Hadzica, za koju je u Puli nagradjena Zlatnom arenom. Nakon desetogodisnje pauze, filmu se vraca 1979. godine, saradjujuci otada uglavnom s novom generacijom reditelja: NACIONALNA KLASA (1979), MAJSTORI, MAJSTORI (1980) i VEC VIDJENO (1987) G. Markovica; PETRIJIN VENAC (1980) S. Karanovica; BALKAN – EKSPRES (1983) B. Baletica (Zlatna arena u Puli za epizodnu ulogu), MOJ TATA NA ODREDJENO VREME (1983) i RAZVOD NA ODREDJENO VREME (1986) M. Jelica te I TO CE PROCI (1985) N. Dizdarevica. Nastupila je i u dva kratka igrana filma u proizvodnji Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda, brojnim televizijskim dramama i serijama te i radio emisijama. Deluje i na estradi kao pevacica romansi te snima ploce. Dobitnica je Sedmojulske nagrade SR Srbije 1983.

http://www.filmovi.com/yu/glumci/240.shtml

UMETNICA ZA SVA VREMENA

 

Dobitnik Nagrade za zivotno delo „Dobricin prsten“ za 1997. godinu je
Olivera Markovic, glumica koja je u svojoj karijeri, duzoj od cetiri decenije, odigrala oko dve stotine
pozorisnih uloga, snimila preko 50 filmova na desetine TV serija i ostala upamcena kao vrstan interpretator romansi

Glumica Olivera Markovic je tokom vise od cetiri decenije umetnickog rada, ostvarila preko 150 uloga u pozoristu, snimila vise od 50 filmova igrala u mnogo TV serija. Uprkos, kako kaze, „poremecenog zdravlja“ i „odluke“ da se povuce ona i dalje igra u pozoristu, snima za televiziju, zraci neponovljivom energijom.

Biografi Olivere Markovic navode podatke da je rodjena 3. 5. 1925. godine u Beogradu, odakle se ubrzo seli u Nis, tamo zavrsava osnovnu skolu i prve razrede gimnazije. S roditeljima se vraca u svoj rodni grad, zavrsava gimnaziju i na Filozofskom fakultetu upisuje smer istorija umetnosti. Ubrzo postaje student prve generacije na Akademiji za pozoriste, film, radio i televiziju, da bi 1951. godine diplomirala u klasi profesora Mate Milosevica, kada postaje clan Beogradskog dramskog pozorista.

Izmedju suvoparnih biografskih podataka nazire se Oliverina sklonost ka ekspeimentu i njena potreba za stalnim istrazivanjem koja je nece napustati. Prvu „predstavu“ odigrala je u skolskom dvoristu, a onda ubrzo postala stalni clan beogradske radio-drame i potom Akademskog pozorista KUD „Branko Krsmanovic“.

Prva profesionalna uloga Olivere Markovic bila je uloga Klare u „Slamnom sesiru“, koju je rezirao njen profesor Mata Miosevic u Beogradskom dramskom pozoristu, u kome ce, tokom prve decenije svog umetnickog zivota, Olivera Markovic odigrati nekoliko znacajnih uloga, pre svih onu u predstavi „Macka na usijanom limenom krovu“. Sredine pedesetih godina u pozoristu su obelezene nastupima Olivere Markovic u komadima savremenih stranih pisaca. Pod uticajem strane stampe koja u to vreme prati zivote svetskih megazvezda domaca stampa nasu javnost zasipa vestima o srecnom zivotu „glumckog para“ Olivera i Rade Markovic. Rodjenje njihovog sina Gorana je bilo medijski „pokriveno“. Vec slavna glumica Olivera Markovic pokazuje prve znake otpora ustaljenom nacinu komuniciranja s publikom. Nekoliko preciznih i kratkih izjava na temu „odgajanje deteta i bracni zivot“, srocenih tako da ne ostavljaju mesta za potpitanja, sugerisu da je rec o licnosti koja ne pristaje na smestanje u opsteprihvaceni kontekst. Na, po svoj prilici tada normalno, pitanje kolika joj je plata, Olivera ce odgovoriti veoma hrabro, „dovoljna“ i skrenuti razgovor u pozorisne vode.

Najznacajnije uloge iz tog perioda su joj „Sen Ten“ u Brehtovom komadu „Dobri vojnik iz Secuana“ i Megi u „Macki“ Tenesi Vilijamsa, Masa u komadu „Tri sestre“ A. P. Cehova, Grusenjka u „Karamazovima“, Katarina u „Ukrocenoj goropadi“, Draga Masin u „Konaku“ Crnjanskog, za koje kriticari kazu da su bile „jedinstvo suprotnosti i studioznosti. Ona se skoro cepidlacki trudi da objasni najskrivenije kutke lika cijeg se kreiranja poduhvatila“. Razmisljajuci o nekim vaznim problemima umetnickog izrazavanja, mlada glumica Olivera Markovic ce reci da je „odlika svakog dobrog glumca da s lakocom prelazi medje fahova i zanrova“.

Kraj prve decenije umetnickog rada Olivere Markovic obelezen je, ili bolje reci nastavljen je ispoljavanjem njenog neslaganja s tada vazecim principima. Napusta Beogradsko dramsko pozoriste u zelji da sa svojim prijateljima i kolegama istomisljenicima istrazuje „nove forme izrazavanja“. Taj „neprimereni“ gest stampa ce propratiti s neskrivenom paznjom i ociglednim uzdrzavanjem. Istrazivacu umetnicke biografije ove glumice tesko je dokuciti prave razloge razlaza jedne generacije koja 60. godina „hara“ pozorisnim zivotom s teatarskim establismentom koji je poticao iz politickog okruzenja. Do 1961. godine Olivera Markovic je snimila i deset filmova, medju kojima su „Sumnjivo lice“, „Solaja“, „Samo ljudi“, „Poslednji kolosek“, „Vlak bez voznog reda“, „Dilizansa snova“.

Ali njena beskompromisna priroda ubrzo ce je dovesti u sukob i s filmadzijama. Iako stalno angazovana u „Avala filmu“, ona ce ubrzo biti na, kako kaze, „crnoj listi te kuce“ i za nju godinama nece biti mesta na filmu. Jedan slucaj iz tog perioda vezan za svet filma jeste sukob s kriticarima povodom njene uloga u filmu Andzeja Vajde „Sibirska Ledi Magbet“, kada je jedan kriticar napisao da je uloga Olivere Markovic „zabluda“, ona mu je napisala opsirno pismo predlazuci, pored ostalog, da je vise „ne pozdravalja na ulici“. Kada je u Puli dobila „Zlatnu arenu“ za ulogu u tom filmu, prvi joj je, naravno, cestitao taj isti kriticar.

Ono sto predstavlja svojevrsno „otkrice“ za sve koji bioloski nisu mogli znati taj podatak, jeste bavljenje Olivere Markovic pevanjem i estradom. Sezdesetih godina ova glumica ne silazi s naslovnih strana casopisa u kojima se pise o estradi, dok njena slava ugrozava tada neprikosnovene Lolu Novakovic i Djordja Marjanovica. Poznata kao vrstan interpretator romansi Olivera Markovic nastupa sirom zemlje, potom u Bugrskoj, Nemackoj, SSSR-u, Alziru. Kao na traci se smenjuju njena gostovanja na estradnoj sceni, nastupi u pozoristu i, naravno, uloge na filmu. Posle jednog gostovanja u Bugarskoj 1964. godine, s ansamblom „Frula“ Olivera Markovic nije imala vremena da saceka dolazak Kirka Daglasa koji je izarazio zelju da se upoznaju. Pored nastupa na javnim priredbama Olivera Markovic je u Karadjordjevu pevala i pred Titom u vise navrata a te svoje nastupe opisuje kao „zabavne“. Pored poziva da peva u cuvenoj pariskoj Olimpiji Olivera Markovic je dobila ponudu da u Berlinu, u Brehtovom pozoristu, igra u predstavi „Majka hrabrost“.

Paznju javnosti narocito je privukao prelazak ove glumice u Novi Sad. Misterija je resena kada je objavljeno da je „nas glumaci brak pod svetlima“ propao. Ono sto je bilo netipicno u tom „slucaju“ jeste lakoca s kojom je Olivera Markovic podnela napade novinara i zelju javnosti da sazna sto vise o razlozima koji su doveli do razvoda, potom prelasku u Novi Sad i, uopste, o svemu onom sto je moglo ugroziti tadasnju predstavu o socijalistickom umetniku.

Trijumfalni povratak Olivere Markovic u pozoriste desio se 1966. godine, s ulogom u predstavi „Balkon“, koju je u Ateljeu 212 rezirao Mata Milosevic. U godinama velikog preispitivanja, posle sudbonosnih desavanja poznatih kao „sezdesetosmasaka“, Olivera Markovic ce promeniti svoje stavove o ulozi umetnosti u drustvu. „Sve vise verujem da je u savremenoj umetnosti, posebno u pozoristu, mnogo vaznije sta treba reci nego kako to uciniti. Proslo je vreme u kojem se glumac postapao sitnim realistickim potezima, pravio bravure zbog aplauza“. Sa sebi svojstvenom pronicljivoscu Olivera Markovic ce pre svih uociti u cemu je problem savremenog domaceg pozorista. Ona, naime, smatra da nema velikog pozorista bez savremenog domaceg dramskog teksta i zeli da igra uloge u predstavama radjenim prema savremenim komadima domacih pisaca. Medjutim, dogadjaji ce otici u pravcu objedinjavanja njena dva talenta — pevackog i glumackog. U njenoj, tada maticnoj kuci beogradskom Narodnom pozoristu, godine 1970. radi se predstava „Kostana“ u kojoj ova glumica dobija naslovnu ulogu uprkos tome sto je bila predvidjena operska primadona Radmila Bakocevic. Uspeh koji je ova predstava postigla kod publike, ponajvise zahavljujuci nastupima Olivere Markovic je ogroman. Karte su rasprodate unapred a redovi ispred blagajne „izlaze“ na ulicu. Bice to uspeh slican onom ostvarenom u predstavi „Majka hrabrost“ cijoj je premijeri prisustvovao predsednik SFRJ Josip Broz Tito.

Godine koje slede donece besparicu i tezi zivot. Olivera Markovic se angazuje u Vecu udruzenog rada, kao delegat Narodnog pozorista isticuci da je „neprimereno da ovo sto devet godina staro pozoriste kuburi s besparicom“. Bice to i jedini politicki angazman ove umetnice koja je u svojoj bogatoj karijeri cesto bila u prilici da se susrece s politickim establismentom koji, medjutim, nije mogao uticati na njena umetnicka opredeljenja. Posto je osam puta predlozena Olivera Markovic je, napokon (1980), dobila odavno zasluzenu Oktobarsku nagradu, a nece je mimoici ni Sedmojulska. O njima ce, ne bez izvesne gorcine ali i sa velikim dostojanstvom govoriti kao o priznanjima za svoj rad koje je dobila od svoje sredine.

Kao glumica iza koje su brojne briljantne uloge ona ce naci snage da prepozna novo koje se sredinom osamdesetih javlja u nasem pozoristu. Iako je maestralno odigrala ulogu Ministarake u Narodnom pozoristu, rolu na kojoj su svoj talenat dokazivale sve velike glumice iz prethodnih vremena, Olivera Markovic ce posebno istaci i naglasavati svoju ulogu u Molijerovim „Ucenim zenama“ koje je u Narodnom pozoristu rezirao mladi reditelj Jagos Markovic. Ona zapaza da „u pozoriste dolazi jedna druga generacija koja na svet gleda na sebi svojstven nacin“ i apeluje da joj se da sto vise prostora. Za sebe kaze da su brojne uloge koje je odigrala, bilo na filmu, bilo u pozoristu, uglavnom obelezene njenim karakterom. „Nikada nisam bila ni Ofelija, ni Julija, niti sam volela takve uloge. Pocela sam kao zavodnica i naigrala se takvog repertoara — od glupaca do prevejanih, od opajdara do dama iz visokog drustva.“ A onda je nastupio period u kome je Olivera Markovic ponovo pokazala da poseduje visoku svest o sebi i svom nacinu rada. Zakljucila je da „glumac mora znati kada treba da se povuce i promeni zanr da ne bi ispao smesan.“

Svoje brojne uloge u televizijskim serijama poslednjih godina takodje je okarakterisala na sebi svojstven nacin. „Nastupila je serija mojih televizijskih babaroga. Sminkaju me tako da izgledam sto gore. Ali to samo znaci da sebi nisam vazna nego da mi je vazno ono cime se bavim“. Pre nekoliko godina ponovo je najavila svoje povlacenje. „Samo da jos odigram ove predstave koje sam zapocela i rascistim obaveze koje sam preuzela, i s Oliverom Markovic kao glumicom je gotovo. Moram da mislim na svoje zdravlje koje je vec naruseno“.

Medjutim, izgleda da Olivera Markovic, sto je jedna od retkih stvari kojih nije svesna, odavno nije vlasnik svog glumackog zivota vec je to njena publika, koja je pozdravlja ovacijama u najnovijoj ulozi Madam Pernel u Molijerovom „Mizantropu“ ili, kako ce joj, verujemo aplaudirati u predstavi „Sakati Bili iz Inismana“ cija se premijera u Narodnom pozoritu ocekuje krajem februara.

BIOGRAFIJA

Olivera Markovic je rodjena 3. 5. 1925. godine u Beogradu. Osnovnu skolu je zavrsila u Nisu, gimnaziju i Akademiju za pozoriste, film, radio i televiziju u Beogradu 1951. godine. Stalni clan Beogradskog dramskog pozorista bila je od diplomiranja do 1965. godine, kada prelazi u Narodno pozoriste Beograd gde je angazovana i danas. Dobitnik je brojnih priznanja: dve Zlatne i dve Srebrne arene na filmskim festivalima u Puli, zatim republicke Sedmojulske nagrade i Oktobarske nagrade grada Beograda.

OGLEDALO

„Italijanska glumica Djulijeta Masina za mene je divan primer glume u kojoj je obilje zivota: sve je na granicama komicnog i tragicnog, kao kod nenadmasnog Carlija Caplina.
„Republika“ 25.11.1955.

„Moja majka je Cehinja pa valjda odatle i moj talenat za kuvanje. To mi naravno pravi probleme sa kilazom.“
„Ekspres“ 5.05.1964.

„Iz sopstvenog iskustva s inostranim filmskim glumcima, a ono nije malo, mogu reci jedno, sto je covek veci umetnik, utoliko je jednostavniji i skromniji.“
„Duga“ 22.12.1964.

„Vernost apsolutno treba da bude obostrana. Postoji ili neverstvo ili brak, jedno i drugo ne mogu zajedno. „Gorana mnogo hvale na Akademiji, videcete kakav ce to biti reditelj. Uverena sam da ce pronaci neku ulogu za majku.“
Svijet 25.11.1966.

„‘Kostana’ je najbolja i najozbiljnija uloga u mojoj glumackoj karijeri.“
„Cik“ 16.11.1970.

„Najradije pevam pesmu ‘Crveni sal’ koja je emotivno vezana za jedan dogadjaj. A to je… bilo davno.“
„Dnevnik“ 2.08.1969.

„Nastupila je serija mojih uloga televizijskih babaroga. Vidite ja pristajem da me ruze i grde na svaki nacin a to samo govori da sebi nisam vazna, nego da mi je vazno da se bavim time.“
„Una“ 1.01.1990.

Zeljko Jovanovic
8. februar 1997.
http://www.yurope.com/nasa-borba/arhiva/Feb98/0802/0802_15.HTM

**


OLIVERA MARKOVIĆ — TEKSTOPISAC


HRIZANTEME

Prvi susret naš, prvi dodir blag,
Hrizantema mir i tvoj nežni glas
Vrt je skrio taj, gde sam sama ja,
Gde u srcu još skrivam bol i jad.

Davno već svele tu
Hrizanteme su te
I bez njih svele su
Oči i suze sve?

Pust i tuđ je prag, davno nema vas,
Tužni miris tek hrizantema tih
Uvek seća me na taj nežni dah.
Na vrt što je tuđ, tako pust je sad.

Davno već svele tu
Hrizanteme su te
I bez njih svele su
Oči i suze sve.

*

PIJMO

Kad zalevaš cveće, lepše tad miriše,
Kad zavoli srce, čovek lepše diše.
Pijmo za drugarstvo i za ljubav večnu,
Za minulu prošlost i budućnost srećnu.

Kao što i trava pije kišne kapi,
Tako ljudsko srce za ljubavlju vapi
Pijmo za drugarstvo i za ljubav večnu,
Za minulu prošlost i budućnost srećnu.

*

ŠARABAN

Kad srce zadrhti i želja ovlada,
Tad ga videt moram i ljubiti ja.
Sve srce moje, sva moja blaga,
Njemu ću dati, njemu sad ja.

Ciganski tabor, čerga daleka.
Tamo sad dragi čeka me, čeka.
Požuri, momče, konje sad goni,
Nek lete brže, trojka nek zvoni.
Sve što sad imam tebi ću dati,
Da leti trojka, vreme da krati.

Kad srce zadrhti i želja ovlada,
Tad ga videt moram i ljubiti ja.
Sve srce moje, sva moja blaga,
Njemu ću dati, njemu sad ja.

Prozirnim šalom, mrznu se grudi,
A njih će dragi noćas da ljubi.
Mećava veje, lede se usta,
A njih će dragi noćas da ljubi.
Požuri, momče, konje sad goni,
Nek lete brže, trojka nek zvoni.

*

ZAŠTO TE TOLIKO VOLIM

Reci, slutiš li ti moju ljubav i bol?
Slutiš li da bezumno te volim?
Neću nikada, znaj, drugom da tebe dam.
Nemoj da odeš sad, ja te molim.

Ah, ne reci mi bar da je došao kraj,
Zašto patnju svom srcu ti želiš?
Čemu rastanak taj, čemu suza tih sjaj,
Kad ja znam da i ti mene voliš?

*

JA HOĆU DA VOLIM I DA PATIM

Kada srce zaželi da voli,
Želju njemu ispunite tad,
U životu ima puno boli,
Naš je život sreća ili pad.

Za trenutak jednog divnog sna
Bolno čezne moja duša sva,
Otkucajem svakim srce moli,
Jer hoće da ljubi i da voli.

Rekli su mi da su sve to laži
Nema sreće, zalud je ne traži,
Neću to da primim i da shvatim,
Jer hoću da volim i da patim.


Olivera Marković & Sekstet „Skadarlija“ — Šaraban
http://www.esnips.com/doc/bf56c7f9-498c-48b7-bb71-cca45843b18a/Olivera-Marković—Šaraban-(Sekstet-Skadarlija)-SMF-(tekst-Olivera-Marković)


Tekstovi pesama Olivere Marković
preuzeti su iz knjige notnih zapisa
Žarka Petrovića
Pesme koje večno žive

tri stotine pesama
Prvo izdanje, 1987. godine

Za izdavača, gl. i odg. urednik Zoran ŽIVKOVIĆ
Redakcija i notografija: ODELJENJE NOTOGRAFIJE IO „NOTA“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s